Proteklo je više od 80 godina od okupacije teritorije Kraljevine Jugoslavije koju su izvršile snage nacističke Nemačke i njenih saveznika: Italije, Bugarske i Mađarske u ll svetskom ratu. Nekoliko dana nakon bezuslovne kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslavije 17. aprila 1941. godine, narod jadarskog kraja nije nije prihvatio okupacije, te su 21. aprila u ataru sela Donji Dobrić kod Loznice četnici – komite, pružajući otpor, ubili nemačkog oficira, a dvojicu teško ranili. Bila je to prva okupatorska žrtva na prostorima Jugoslavije. Slobodarski narod Loznice i Jadra nije prihvatio okupaciju i odmah se odazvao pozivu za pružanje otpora. Pod vođstvom podpukovnika vojske Kraljevine, Jugoslavije, Veselina Misite, starešine manastira Tronoša Georgija Bojića – Džidže i popa Vlade Zečevića, narod ovog kraja se pripremao za ustanak.
O tom događaju je izvestila i 60. namačka pešadijska divizija, ali tek 17. maja 1941. godine:
,, … Poverljivo! Izveštaj o prilikama na smeštanoj prostoriji Loznica-Valjevo-Čačak-Sjenica-Prijepolje-Višegrad… Po selima stanovništvo je još povremeno uznemiravano od naoružanih bandi, koje, upotrebljavajući oružje prisiljavaju narod da daje namirnice pa u slučaju protivljenja ne prezaju ni od ubijanja. … Pre dolaska divizije dana 21. lV, pri pretresanju mesta Dobrić (3 km južno od Lješnice) dat je otpor, pritom je jedan potporučnik poginuo, jedan potporučnik i jedan i jedan narednik su ranjeni. Odmazda za ovo bilo je spaljivanje sela Dobrića. Tada još nije postojala naredba da se za jednog ubijenog Nemca strelja 100 Srba…”
Bila je ovo prva nemačka žrtva na prostorima okupirane Jugoslavije. Ovaj događaj je uznemirio stanovnike Donjeg Dobrića. Neki su, iz straha za svoj život, napustili selo i otišli u susedno, ali je većina ostala kod kuće, verujući da će tako okupatorskim vlastima dokazati svoju nevisnost i na taj način zaštititi sebe i svoje porodice.
Uskoro su stigle nemačke trupe i vojnici su se u većim grupama rasporedili po selu, pohapsili su odrasle muškarce i žene koje su tu zatekli, samo decu nisu dirali.
Prema jednom izveštaju Nemci su tog dana deportovali 74 odrasla čoveka u Lešnicu. Sledećeg dana predveče selo su preplivali nemački vojnici koji pretraživali svaki zaseok. Išli su od kuće do kuće i palili sve na šta su naišli. Gorele su kuće i nameštaj u njima, posteljina, hrana, rublje, ambari sa žitom, štale sa stokom i stočnom hranom. Sve što su Dobrićani mukotrpno godinama stvarali tog dana se pretvorilo u pepeo. Nemci su jedinicu koja je palila selo obezbedjivali iz Lipničkog ugla, kraj Jadra, odakle je jedna baterija tukla ogranke planine Vidojevice. ,,Niko nije smeo da gasi podmetnute požare.”
Ostavivši selo u plamenu, nemačka vojska se povukla ka Velikoj Lešnici. Tada su nepohapšene žene i deca počele da spašavaju sta se moglo spasiti, i uspeli su da spasu poneku kuću koju su nemci poslednju zapalili. Pohapšen narod držan je nekoliko dana u Lešnici, pa su pušteni ,,kućama” (zapaljenim, mada već delimično obnovljenim).
Komandant mesta u Loznici oberlajtnant Tin je 23. aprila 1941. godine izdao proglas stanovništvu Loznice u kome je poručio:
”…1) Ako se ispali ma jedan metak na jednog nemačkog vojnika ili se samo pokusa da to učini, odmah ću pedeset muških lica na trgu ubiti; i
2) Ceo grad ću pretvoriti u pepeo…”
Nacisti su uhapšene muškarce i žene zadržali zatvorene nekoliko dana u Lešnici. Izuzev šestorice svi su pušteni kućama u manjim ili većim grupama. Šest seljaka je sprovedeno u Užice, ali su pušteni posle višednevnih maltretiranja i mučenja. Iz sela, srećom, niko nije bio streljan zato što tada još nije doneta naredba da se za jednog ubijenog Nemca strelja 100, a za ranjenog 50 Srba..